ПОВОДОМ ИЗЛОЖБЕ „НАРОДНИ НЕИМАРИ СРБИЈЕ” У ГАЛЕРИЈИ НАУКЕ И ТЕХНИКЕ САНУ Сећање на дом „Ако се угаси један тип куће, угасиће се и раса која га је створила”, упозоравао је Шпенглер. Старо српско неимарство садржи кључеве за разумевање живота и света, целу једну филозофију и веру. Утицај архитектуре на људе је далекосежан. Управо ту се видело, још крајем 1960-их, да губимо свој пут и идеју, да лутамо. Упркос свему учињеном да не буде тако, данас широм Србије опет ничу модерне куће у духу српског градитељског наслеђа. Лепе, узорне. Традицији се не враћа него се од ње полази. О свему томе упечатљиво је сведочила и изложба фотографа Станка Костића, сталног сарадника „Националне ревије”
Пише: Бане Велимировић
Фото: Станко Костић
„Човек једном гради кућу, потом она њега гради довека. Начин и облици градње у једном народу и једној култури нису случајни, они су резултат миленијумских кристализација. Ако дубље упоредимо куће разних поднебља, утврдићемо да се карактери људи и душе кућа поистовећују. Стога је Шпенглер био у праву: ’Ако се угаси један тип куће, угасиће се и раса која га је створила.’ Вредност традиционалне српске куће је у томе што је рођена само из потребе, једноставна је, човекомерна и лепа. У складу је са природом и окружењем. Не служи за рекламу, за престиж, за инат. Изнедрена је из живота и посвећена животу.”
Тако је, кроз перо нашег уредника, давне 2007, говорио архитекта проф. др Божидар Петровић (1922–2012), велики српски неимар. Пројектовао је прве покривене стадионе, термоелектрану и народни универзитет, цело једно насеље у највећем фјорду на Медитерану и комплексе кућа на Копаонику, предавао на Архитектонском факултету Београдског универзитета, предводио Институт за архитектуру и урбанизам, али је ипак остао најпознатији по свом разумевању архетипа старе српске и балканске куће. По стваралачком напору да се тај дубински код сачува и транспонује у модерну епоху, у живот данашњег човека и нараштаја. По мудрачком хтењу да се и у градитељским облицима сачува идентитет народа српског и његових земаља.
„Прве куће које представљају реминисценцију наслеђа почео сам да пројектујем око 1970”, причао нам је Божа Петровић. „Већ тада видело се да ситуација није добра, да губимо свој пут и своју идеју, да лутамо. Кућа је огледало људи који у њој живе. Психолошко, социјално, материјално, духовно. Утицај архитектуре на људе је огроман и далекосежан. Управо тада, крајем шездесетих, по Србији је почело масовно грађење кућа-страшила. Наша некада љупка насеља, стварана по мери човека и заједнице, у складу са природом и амбијентом, постајала су застрашујућа стоваришта кућа. Простор Србије био је препуштен једној полутанској малограђанској стихији, једном вредносном и стилском хаосу, бујици кича која је шикљала на све стране. Тај дух несаживљености и полутанства – људи са села напрасно гурнутих у градове, или гастарбајтера који су тада масовно кренули у Западну Европу – отворио је простор за многа ’крива срастања’ и погрешна поистовећења, за подражавање без разумевања. Ако томе додате суштинско одсуство државе, чији су се представници бавили једино тиме да неко не шушка против власти, онда ће бити потпуно јасно откуд тобоже алпске куће у Шумадији, крајишке у Војводини, откуд шор крај Ибарске магистрале, откуд несрећна Калуђерица, та монструозна гомила зграда неколико километара од центра Београда. Или, пак, како је могло доћи до изградње жељезаре, како је уопште могло доћи до било какве масовније градње на подручју Гроцке и Смедерева, тог далеко најбољег воћарског подручја у Европи и изванредног виногорја. Сви, од Академије, државе, владе, струковних удружења, па и мог факултета, незаинтересовано су посматрали шта се дешава. Подлегли смо безумљу, клими отуђености и инфериорности, што нам је још тада нагрдило идентитет и замаглило самобитност. Једини је пут био: разгрнути ту маглуштину која је прекрила искру здравог разума и бесцен ризницу нашег наслеђа. Свестан да се нема шта чекати, ја сам кренуо тим путем.”
ДВА ПОДВИЖНИШТВА
Божа Петровић је свој пут докончао, своју причу допричао. И кроз једну Шпенглерову реченицу оставио нам страшну опомену: „Ако се угаси један тип куће, угасиће се и раса која га је створила.”
Међу онима који су следили Божу Петровића, међу онима који су разумели дубину његове поруке, издвајају се два примера, два подвижништва. Једно су истрајност и доследност инжењера Славољуба Закића у домену пројектовања и градње у духу старе српске архитектуре, као и пропагирања те идеје, друго је документарно-уметничко сведочење мајстора фотографије Станка Костића. Управо овај други, фотограф Станко Костић, недавно нас је вратио у срж ствари великом изложбом Народни неимари Србије. Руком, по мери у београдској Галерији науке и технике САНУ. „Ова изложба је, у ствари, запис о народним неимарима, њиховој душевности пренетој у творевину звану кућа, о бајковитом свету села који нестаје пред псеудомодернистичким поимањем живота”, пише Костић. „Ово је покушај да се осветли психологија народног градитеља, његова умешност да у природи преживи, не уништавајући ту природу већ са њом делећи добро и зло. Од њених дарова – дрвета, блата, плеве, камена – народни неимар је правио куће не да покаже укротитељску надмоћ већ љубав и разумевање. У такве куће, вештим рукама и генерацијским искуством, уграђене су победе над страховима и наде у опстанак. У таквим кућама домаћин је заснивао породицу, рађао, женио и удавао, унуке дочекивао, у ратове одлазио и враћао се, упокојене сахрањивао, и сам достојанствено старио, радовао се и туговао...” Стиже Костић у најудаљеније закутке Србије и бића народног, од Пештера и Увца до Старе планине, Хомоља и Неготинске крајине. Улази и у скоро замрла села, до забачених кућа из којих се дим одавно не вије, али оне упечатљиво сведоче, и својом лепотом и постојаношћу, о умећу народног неимара. Сведоче куће, сведочи и Станко Костић. Његове фотографије су као пленеристичка платна и извештај извиђача, начињен кроз нахерени плот, неорезану крошњу, дулек обешен под стреху, кроз сокак закривљен као јатаган. Затичемо га у Ждрелу и Кнежици и Мелници код Петровца, у Тулби код Пожаревца, у Милатовцу и Лазници код Жагубице, у Штубику и Брестовцу код Неготина, у Љубишу на Златибору, у Горњем Црнућу и Брезни код Горњег Милановца, у Добром Потоку код Крупња, у Горњем Рачнику код Јагодине, у Струганику код Мионице, у Илину код Бољевца, у Цветкама код Краљева, у Топлом Долу код Пирота, у Борачу код Кнића, у Вранићу код Барајева, у Кални и Равни код Књажевца, у Јасикову код Мајданпека, у Вучју код Лесковца, у Церемошњи код Кучева. И где све не.
ЖУДЊА ЗА ЛЕПИМ И САМЕРЕНИМ
Иако већином у лошем стању, те куће су мустре и кључ за разумевање живота који је ту настајао и одвијао се, и знамен целе једне филозофије, једног дубоко укорењеног погледа на свет.
„... Станко је на тим кућама уочио оно што бисмо назвали интимна стварност...” записао је својевремено Божа Петровић стојећи пред Костићевом изложбом. „За њега је кућа са својим одајама колико материјална, толико и духовна творевина, духовни простор. Он жели да нам дочара лепоту и топлину једне архитектуре која је, као и његови фотоси, остварена кроз велику жудњу за лепим и људским. (...) Својим трагањима и својом благородношћу, открива нам душевне садржаје тих скромних, али, како сам каже, великих кућа. Нас који безглаво јуримо успева да за тренутак задржи и укаже на вредности којих већ сутра неће бити. Јер немамо више мудрости ни моћи да спасемо од потпуног уништења та оронула, напуштена и зубом времена изранављена кућишта. Чаме још за кратко, а онда ће их бити само на Станковим фотографијама...”
Професор је говорио да би опоменуо и продрмао, не би ли спречио да буде како је упозоравао. У извесној мери је успео, пре свега кућама које је сам пројектовао. Није његова идеја била да модерни човек треба да живи у кући из 19. века, на начин неприлагођен његовим потребама. Професорове куће су, одреда, најсавременије опремљене, грађене од најбољих модерних материјала. Дух наслеђа у њима се исказује на друге начине. „Не враћам се наслеђу и традицији, него од њих полазим. Ако наслеђе представља проверено искуство претходних поколења, зашто бих га ја игнорисао?” говорио је.
Зато широм Србије и данас постоје нове куће рађене по његовим пројектима и у његовом духу. Лепе, узорне. Зна то и Станко Костић. Зато је посебан део и завршно поглавље његове изложбе, поента заправо, под насловом Нове као старе. Мали преглед модерних кућа успешно изграђених у духу народног неимарства. Зато кроз Костићеве фотографије стижемо пред нове куће у пиротском делу Нишавске долине, у Луњевици и Островици код Горњег Милановца, у више села у околини Љига... Све се види: и ново је, и боље је, и наше.
„Човек једном гради кућу, потом она њега гради довека. Начин и облици градње у једном народу и једној култури нису случајни, они су резултат миленијумских кристализација. Ако дубље упоредимо куће разних поднебља, утврдићемо да се карактери људи и душе кућа поистовећују. Стога је Шпенглер био у праву: ’Ако се угаси један тип куће, угасиће се и раса која га је створила.’ Вредност традиционалне српске куће је у томе што је рођена само из потребе, једноставна је, човекомерна и лепа. У складу је са природом и окружењем. Не служи за рекламу, за престиж, за инат. Изнедрена је из живота и посвећена животу.”
стадионе, термоелектрану и народни универзитет, цело једно насеље у највећем фјорду на Медитерану и комплексе кућа на Копаонику, предавао на Архитектонском факултету Београдског универзитета, предводио Институт за архитектуру и урбанизам, али је ипак остао најпознатији по свом разумевању архетипа старе српске и балканске куће. По стваралачком напору да се тај дубински код сачува и транспонује у модерну епоху, у живот данашњег човека и нараштаја. По мудрачком хтењу да се и у градитељским облицима сачува идентитет народа српског и његових земаља.
своју идеју, да лутамо. Кућа је огледало људи који у њој живе. Психолошко, социјално, материјално, духовно. Утицај архитектуре на људе је огроман и далекосежан. Управо тада, крајем шездесетих, по Србији је почело масовно грађење кућа-страшила. Наша некада љупка насеља, стварана по мери човека и заједнице, у складу са природом и амбијентом, постајала су застрашујућа стоваришта кућа. Простор Србије био је препуштен једној полутанској малограђанској стихији, једном вредносном и стилском хаосу, бујици кича која је шикљала на све стране. Тај дух несаживљености и полутанства – људи са села напрасно гурнутих у градове, или гастарбајтера који су тада масовно кренули у Западну Европу – отворио је простор за многа ’крива срастања’ и погрешна поистовећења, за подражавање без разумевања. Ако томе додате 
суштинско одсуство државе, чији су се представници бавили једино тиме да неко не шушка против власти, онда ће бити потпуно јасно откуд тобоже алпске куће у Шумадији, крајишке у Војводини, откуд шор крај Ибарске магистрале, откуд несрећна Калуђерица, та монструозна гомила зграда неколико километара од центра Београда. Или, пак, како је могло доћи до изградње жељезаре, како је уопште могло доћи до било какве масовније градње на подручју Гроцке и Смедерева, тог далеко најбољег воћарског подручја у Европи и изванредног виногорја. Сви, од Академије, државе, владе, струковних удружења, па и мог факултета, незаинтересовано су посматрали шта се дешава. Подлегли смо безумљу, клими отуђености и инфериорности, што нам је још тада нагрдило идентитет и замаглило самобитност. Једини је пут био: разгрнути ту маглуштину која је прекрила искру здравог разума и бесцен ризницу нашег наслеђа. Свестан да се нема шта чекати, ја сам кренуо тим путем.”
Божа Петровић је свој пут докончао, своју причу допричао. И кроз једну Шпенглерову реченицу оставио нам страшну опомену: „Ако се угаси један тип куће, угасиће се и раса која га је створила.”
„Ова изложба је, у ствари, запис о народним неимарима, њиховој душевности пренетој у творевину звану кућа, о бајковитом свету села који нестаје пред псеудомодернистичким поимањем живота”, пише Костић. „Ово је покушај да се осветли психологија народног градитеља, његова умешност да у природи преживи, не уништавајући ту природу већ са њом делећи добро и зло. Од њених дарова – дрвета, блата, плеве, камена – народни неимар је правио куће не да покаже укротитељску надмоћ већ љубав и разумевање. У такве куће, вештим рукама и генерацијским искуством, уграђене су победе над страховима и наде у опстанак. У таквим кућама домаћин је заснивао породицу, рађао, женио и удавао, унуке дочекивао, у ратове одлазио и враћао се, упокојене сахрањивао, и сам достојанствено старио, радовао се и туговао...”
Стиже Костић у најудаљеније закутке Србије и бића народног, од Пештера и Увца до Старе планине, Хомоља и Неготинске крајине. Улази и у скоро замрла села, до забачених кућа из којих се дим одавно не вије, али оне упечатљиво сведоче, и својом лепотом и постојаношћу, о умећу народног неимара. Сведоче куће, сведочи и Станко Костић. Његове фотографије су као пленеристичка платна и извештај извиђача, начињен кроз нахерени плот, неорезану крошњу, дулек обешен под стреху, кроз сокак закривљен као јатаган. Затичемо га у Ждрелу и Кнежици и Мелници код Петровца, у Тулби код Пожаревца, у Милатовцу и Лазници код Жагубице, у Штубику и Брестовцу код Неготина, у Љубишу на Златибору, у Горњем Црнућу и Брезни код Горњег Милановца, у Добром Потоку код Крупња, у Горњем Рачнику код Јагодине, у Струганику код Мионице, у Илину код Бољевца, у Цветкама код Краљева, у Топлом Долу код Пирота, у Борачу код Кнића, у Вранићу код Барајева, у Кални и Равни код Књажевца, у Јасикову код Мајданпека, у Вучју код Лесковца, у Церемошњи код Кучева. И где све не.
Иако већином у лошем стању, те куће су мустре и кључ за разумевање живота који је ту настајао и одвијао се, и знамен целе једне филозофије, једног дубоко укорењеног погледа на свет.
благородношћу, открива нам душевне садржаје тих скромних, али, како сам каже, великих кућа. Нас који безглаво јуримо успева да за тренутак задржи и укаже на вредности којих већ сутра неће бити. Јер немамо више мудрости ни моћи да спасемо од потпуног уништења та оронула, напуштена и зубом времена изранављена кућишта. Чаме још за кратко, а онда ће их бити само на Станковим фотографијама...”
„Не враћам се наслеђу и традицији, него од њих полазим. Ако наслеђе представља проверено искуство претходних поколења, зашто бих га ја игнорисао?” говорио је. 
